Ka novoj, održivoj ekonomiji?
Upotreba prinudnog rada je sve zastupljenija u proizvodnji robe i usluga koje vlade i kompanije redovno nabavljaju. Neselektivna kupovina može nenamerno da podstakne trgovinu ljudima i prinudni rad. Ovo je jasno pokazano u slučaju koji je dobio veliki publicitet, a odnosi se na prinudni rad u poslovanju kompanije Top Glav (Top Glove), proizvođača medicinskih rukavica koji je prodao milijarde rukavica vladama tokom pandemije: u žurbi da odgovore na javnozdravstvenu krizu, vlade su nenamerno finansirale prinudni rad.
Jedan od najefektivnijih načina da se prekine i spreči trgovina ljudima u svrhu prinudnog rada je ukidanje tržišta roba ili usluga koje proizvode žrtve trgovine ljudima tako što će kupovina biti etička i zasnovana na obaveštenosti. Koncept je jednostavan: da bismo okončali prinudni rad, moramo prestati da plaćamo prinudni rad. Da bi operacionalizovale ovaj koncept, vlade sve više usvajaju zakone kojima se sprečava trgovina ljudima u lancima snabdevanja.
Zakonodavne inicijative za borbu protiv trgovine ljudima u lancima snabdevanja odnedavno postaju sve snažnije, te prelaze sa neobavezujućih načela i standarda na obavezujuće pravne instrumente. Iako inicijative zasnovane na dobrovoljnosti i dalje imaju važnu ulogu u postavljanju normativnih standarda za usmeravanje ponašanja privrednih subjekata i javnog sektora, pojava obavezujućih pravnih instrumenata brzo menja ovaj globalni „regulatorni pejzaž“. Zakoni protiv trgovine ljudima u lancima snabdevanja se mogu generalno podeliti u pet grupa: (1) zabrane uvoza, (2) zakoni o izveštavanju, (3) zakoni o obelodanjivanju podataka, (4) zakoni o detaljnoj analizi (due diligence) i (5) zakoni o dodatnoj detaljnoj analizi (due diligence ‘plus’).
Prvu grupu (zabrane uvoza) čine zakoni kojima se postavljaju ograničenja za trgovinu robom koja je proizvedena upotrebom zabranjenih oblika rada. Sjedinjene Američke Države (član 307. Zakona o tarifama iz 1930. godine) i Kanada imaju zakone i propise kojima se zabranjuje uvoz robe iskopane ili proizvedene, u potpunosti ili delimično, upotrebom prinudnog rada. Granični organi mogu izdati naredbe o zadržavanju uvoznih pošiljki robe za koju se sumnja da predstavlja kršenje zakona, a robu mogu i oduzeti. Mogu se naplatiti novčane kazne, ali do sada su retko korišćene. U SAD, da bi zadržana roba bila puštena, uvoznici moraju da podnesu dokaz da roba nije proizvedena upotrebom prinudnog rada. Prema statističkim podacima koje su objavili američki carinski i granični organi, u američkim lukama su zadržane pošiljke iz najmanje 12 zemalja u skladu sa zakonom.
Zakoni o izveštavanju obično propisuju obavezu preduzeća da daju izjavu, za svaki izveštajni period, o preduzetim merama za sprečavanje i remedijaciju određenih vrsta kršenja ljudskih prava u njihovom direktnom poslovanju i u lancima vrednosti. Odredba o transparentnosti u lancima snabdevanja (odeljak 54) Zakona o modernom ropstvu Ujedinjenog Kraljevstva iz 2015. godine zahteva od privrednih društava na koje se odnosi da pripreme i objave godišnju izjavu o preduzetim merama za procenu i rešavanje pitanja rizika od modernog ropstva u njihovim poslovnim aktivnostima i lancima snabdevanja. Australijski Zakon o modernom ropstvu iz 2018. godine predviđa slične obaveze izveštavanja, ali i detaljnije navodi obaveze u pogledu sadržaja i strukture izjava. Vlade Ujedinjenog Kraljevstva i Australije se formirale centralne registre kako bi olakšale javnosti da pronađe i uporedi izjave koje su dostavila privredna društva. Na nivou EU, Direktiva o nefinansijskom izveštavanju (Direktiva 2014/95) zahteva od privrednih društava sa najmanje 500 zaposlenih da pripreme izjavu koja sadrži informacije o politikama i procesima detaljne analize koji se preduzimaju radi rešavanja pitanja životne sredine, ljudskih prava, radnih prava i rizika od korupcije.
Za razliku od zakona o izveštavanju, zakonima o obelodanjivanju ne pokušava se nametnuti obaveza direktnog izveštavanja privatnim subjektima, već se uređuje obelodanjivanje podataka o poštovanju ljudskih prava od strane privrednih subjekata koji su dostupni državnim organima. Primer je brazilska „prljava lista“ robovskog rada. Vlada Brazila dva puta godišnje objavljuje spisak sa imenima fizičkih lica i privrednih društava koji su osuđeni za podvrgavanje radnika „uslovima sličnim ropstvu“.
Ova dva pristupa predstavljaju režime obelodanjivanja podataka o poštovanju ljudskih prava, ali ne i direktnu zakonsku obavezu uvođenja detaljne analize u korporativne politike i prakse. Oni se zasnivaju na pretnji od negativnih posledica po reputaciju i potencijalnih finansijskih gubitaka koji proizlaze iz investicionih i poslovnih odluka i odluka u vezi sa potrošačima donetih na osnovu prijavljenih informacija.
Da bi se što više povećala efektivnost zakona o obelodanjivanju podataka, neki režimi mogu da dovedu do pravnih posledica ukoliko se zakon ne poštuje. Prošle godine, Vlada Ujedinjenog Kraljevstva najavila je nove mere za jačanje Zakona o modernom ropstvu, uključujući mogućnosti izricanja novčane kazne u građanskom postupku za subjekte koji ne ispunjavaju svoje obaveze u skladu sa odredbama o transparentnosti iz ovog zakona. U slučaju brazilske „prljave liste“, privredna društva i fizička lica upisana u registar suočavaju se sa administrativnim sankcijama, kao što je zabrana dobijanja sredstava iz javnog budžeta i učešća u javnim nabavkama.
Treća i četvrta grupa zakona su obuhvaćene krovnim konceptom detaljne analize, koji u suštini od subjekata (vlada ili preduzeća) zahteva da ulože napore u identifikovanje eksploatacije u svojim lancima snabdevanja i da to pitanje rešavaju. Treća grupa zakona predviđa izričitu obavezu privrednih društava da sprovode detaljnu analizu ljudskih prava, ali bez utvrđivanja odgovornosti koju sadrže zakoni iz četvrte grupe. Zakoni o dodatnoj detaljnoj analizi iz četvrte grupe idu dalje od zakona o detaljnoj analizi iz treće grupe tako što uvode odredbe o građanskoj ili krivičnoj odgovornosti ili pravnoj zaštiti koja je dostupna oštećenim pojedincima ili grupama, ili njihovim zastupnicima, koji traže pravne lekove za kršenje zakona ili da nosioci obaveza preduzmu hitne korektivne mere.
Zakoni o detaljnoj analizi, bilo da su iz treće ili četvrte grupe, mogu biti veoma različiti u pogledu pravne forme. Ključna razlika između ovih zakona su elementi koji se odnose na oblast njihove primene: industrijski sektori, kršenja ljudskih prava, druge povrede (npr. krčenje šuma i degradacija životne sredine); koja privredna društva su obuhvaćena (npr. veličina, broj zaposlenih, godišnji prihodi, itd.), specifične dužnosti subjekata na koje se zakon odnosi, uključujući zahteve u pogledu izveštavanja (npr. obaveza objavljivanja „plana budnosti“ prema francuskom zakonu ili izjave prema holandskom i norveškom zakonodavstvu), institucionalni aranžmani za nadzor i sprovođenje i kazne za nepoštovanje propisa.
Neki zakoni pokrivaju samo veoma mali skup kršenja prava ili su specifični za sektor. Na primer, holandski Zakon o detaljnoj analizi dečjeg rada (2019) bavi se samo jednim pitanjem: zabranom dečjeg rada. Norveški zakon o transparentnosti (2021) obuhvata ljudska prava i pristojne uslove rada, ali ne razmatra izričito pitanja životne sredine. Uredba EU o konfliktnim mineralima se primenjuje na uvoznike, topionice i rafinerije iz EU u vezi sa uvozom minerala ili metala iznad godišnjeg obima.
Francuski Zakon o obavezi budnosti zahteva od privrednih društava da sprovode detaljne analize kako bi identifikovali i izbegli kršenja svih međunarodno priznatih ljudskih prava, kršenja prava na zdravlje i bezbednost i štetu nanetu životnoj sredini. Nedavno odobreni nemački Zakon o lancu snabdevanja takođe ima široku tematsku pokrivenost i omogućava nevladinim organizacijama i sindikatima da u svoje ime pokrenu sudski postupak protiv privrednih društava. Takođe utvrđuje da privredna društva moraju preduzeti korektivne mere kada saznaju za slučajeve trgovine ljudima i drugih kršenja ljudskih prava. Osim toga, uspostavlja se nadležni organ za sprovođenje zakona, što je ključni element koji često nedostaje, posebno u zakonima o izveštavanju i obelodanjivanju.
Zakoni o detaljnoj analizi često ne propisuju detaljno konkretne dužnosti. Neki smatraju da je ovo izbegavanje važno kako bi se obezbedilo da proces detaljne analize ne postane samo ispunjavanje formalnosti, dok su drugi zabrinuti da previše uopšteno navođenje obaveza može dovesti do toga da privredna društva izbegavaju svoje odgovornosti. Dakle, tačne mere koje privredna društva moraju preduzeti da bi ispunila svoje zakonske obaveze su veoma specifične za okruženje. Mogu da obuhvate mapiranje lanca snabdevanja, vršenje inspekcijskih nadzora na terenu, zahtevanje od dobavljača da se angažuju u sektorskim ili lokalnim inicijativama za održivost, kao i traženje revizije ili sertifikacije treće strane.
Prelazak na obaveznu detaljnu analizu je dobrodošla evolucija i ukazuje na prepoznavanje činjenice da korporativno delovanje može imati pozitivan uticaj na smanjenje prinudnog rada, ali da smislena akcija neće u većoj meri biti preduzeta dobrovoljno ili dovoljno brzo za kreatore politike. U ovom raznolikom zakonodavnom pejzažu, svaka država će morati da definiše sopstveni pristup. Međutim, s obzirom na to da se primenjuju ranije usvojeni zakoni protiv trgovine ljudima u lancima snabdevanja, moramo da učimo iz ovih zakona, iz njihovog uticaja, da razumemo „šta funkcioniše“ bolje i da budemo spremni da ove zakone prilagodimo, poboljšamo i uskladimo.